Ja sam Spici Balkan.
Od malih nogu sam posmatrao žene koje su me odgajale kako kuvaju tradicionalna jela sa svom ljubavlju i strašću koju su mogli da pruže. Ukusi ljubavi učinili su mi kuvanje drugom prirodom. Postao je moj kreativni izlaz, i bez obzira šta je bilo u frižideru, mogao sam da napravim ukusan obilan obrok. Danas, to je ono što me drži na zemlji i podseća me na to ko sam.
Dok sam odrastao, ljetovao sam sa svojim Đedom u Bosni, a neke od mojih najljepših uspomena su bile iz kuće. Gotovo da se osećam kao da sam odrastao, da se krećem kroz život. Sačuvao sam svaki dolar koji sam imao da bih bio siguran da mogu da se vratim, i nikada nisam propustio godinu dana. Vožnja biciklom kroz selo, učenje vožnje standardom kroz kukuruzišta i kasne noći kraj bazena bile su ono za šta sam živeo. Sećam se da sam sa 11 godina osećao da je ovo život koji želim da živim, i jesam. Nisam tamo rođen, ali su moji koreni bili duboki. Osećao se kao kod kuće. Ovo su bili vrhunci mog detinjstva, prilika da pobegnem od sve buke i samo živim.
Moja sestra, Đedo i ja.
Ujna i Ujkos kuća, u kojoj se rodio moj Đedo, i moj drugi dom.
Niko nikada nije razumeo zašto sam želeo da se vratim; rat se završio samo nekoliko godina pre nego što sam počeo da se vraćam. Ali gledanje moje porodice kako obnavlja svoj život naučilo me je da mogu da prođem kroz sve u životu. Razmena energije je bila jaka, i ja sam to osetio. Pronalaženje sreće je bilo lako.
Početkom 2000-ih na mom srećnom mestu
I tako, evo me danas, pravim najteže i najdosadnije balkansko jelo koje postoji. To je odraz mog života. Neće sve biti lako, ali ako prođete kroz grube tačke, rezultati su slađi nego ikad. Sve se svodi na proces i putovanje, a ja sam stvoren za to.
Od malih nogu sam posmatrao žene koje su me odgajale kako kuvaju tradicionalna jela sa svom ljubavlju i strašću koju su mogli da pruže. Ukusi ljubavi učinili su mi kuvanje drugom prirodom. Postao je moj kreativni izlaz, i bez obzira šta je bilo u frižideru, mogao sam da napravim ukusan obilan obrok. Danas, to je ono što me drži na zemlji i podseća me na to ko sam.
Dok sam odrastao, ljetovao sam sa svojim Đedom u Bosni, a neke od mojih najljepših uspomena su bile iz kuće. Gotovo da se osećam kao da sam odrastao, da se krećem kroz život. Sačuvao sam svaki dolar koji sam imao da bih bio siguran da mogu da se vratim, i nikada nisam propustio godinu dana. Vožnja biciklom kroz selo, učenje vožnje standardom kroz kukuruzišta i kasne noći kraj bazena bile su ono za šta sam živeo. Sećam se da sam sa 11 godina osećao da je ovo život koji želim da živim, i jesam. Nisam tamo rođen, ali su moji koreni bili duboki. Osećao se kao kod kuće. Ovo su bili vrhunci mog detinjstva, prilika da pobegnem od sve buke i samo živim.
Moja sestra, Đedo i ja.
Ujna i Ujkos kuća, u kojoj se rodio moj Đedo, i moj drugi dom.
Niko nikada nije razumeo zašto sam želeo da se vratim; rat se završio samo nekoliko godina pre nego što sam počeo da se vraćam. Ali gledanje moje porodice kako obnavlja svoj život naučilo me je da mogu da prođem kroz sve u životu. Razmena energije je bila jaka, i ja sam to osetio. Pronalaženje sreće je bilo lako.
Početkom 2000-ih na mom srećnom mestu
I tako, evo me danas, pravim najteže i najdosadnije balkansko jelo koje postoji. To je odraz mog života. Neće sve biti lako, ali ako prođete kroz grube tačke, rezultati su slađi nego ikad. Sve se svodi na proces i putovanje, a ja sam stvoren za to.